Radna mašina i zabavno vozilo

Godine 1986. na tržište je izašao U 1550, nosač uređaja od 150 konjskih snaga sa posebno velikim transportnim kapacitetom, koji je trebao zaokružiti seriju 424. Zbog svoje dozvoljene ukupne težine od 10.500 kg vozilo je bilo naročito pogodno za radove na putevima i zimsko održavanje, kao i za upotrebu sa teškom radnom opremom. Dugačak međuosovinski razmak od 3.250 mm pružio je mnogo prostora za velike platforme za teret i dodatnu nadogradnu opremu.

Na IFAT‑u, stručnom sajmu za komunalni sektor u Minhenu, Daimler‑Benz je 1987. predstavio sasvim novi program sa laganom serijom 407. Mali, ekonomični radni stroj, dostupan u tri varijante, isticao se prostranijom kabinom i novim menjačem i zamenio je seriju 421 koja se proizvodila od 1966. Pri tome se serija 407 spolja najviše razlikovala po položaju usisne cevi, koja je sada – umesto na desnoj strani – bila postavljena na vozačevoj strani.

Značajan je bio OM-616 dizel-motor sa četiri cilindra, koji je, kao kod prvog Unimog modela, radio po postupku predkomore. Dok je 52 KS snažni U 600 radio pri 3.000 obrtaja u minuti, U 650 i terenski U 650 L su dostizali 3.500 obrtaja pri čak 60 KS.

Zbog relativno slabe motorizacije, serija 407 se uglavnom koristila u građevinarstvu, industriji i opštinama.

Godina 1988. donela je, kompletnom revizijom Unimog programa, čak tri nove serije: srednju seriju 417 kao i teške serije 427 i 437.

Ciljna grupa srednje serije 417, pored industrije i opština, ponovo je bila poljoprivreda. Iako se serije 417 i 407 vizuelno nisu lako razlikovale, osnovna razlika ležala je u konceptu šasije. Dok je kod lake serije ugrađivan jeftiniji ravan okvir sa poprečnim nosačima, kod srednje serije primenjen je okvir sa savijenim uzdužnim nosačima. Ovaj koncept, koji je potekao iz razvoja Unimog S pre više od 30 godina, omogućio je ekstremna uvijanja šasije uz istovremeno visoku krutost pri savijanju i tako obezbedio naročito visoku terensku prohodnost.

Pošto je Daimler-Benz sa serijama 407 i 417 plasirao na tržište po jednu laganu i jednu srednju seriju, bilo je sasvim logično da predstavi i tešku seriju. Tako je rođena serija 427, koja se nadovezala na teške serije 424 i 425 koje su se proizvodile od 1976. godine.

Glavna osobina bio je novi dizel-motor sa direktnim ubrizgavanjem, opciono i sa turbopunjačem, koji je od 1992. godine takođe bio dostupan sa hlađenjem usisnog vazduha. Sa ovim novoosmišljenim motorom u fabrici Gaggenau pre svega su imali u vidu manju potrošnju goriva i bolje emisione vrednosti. Razlog je bio što su opštine kao glavni kupci, zbog zakona o zaštiti od zagađenja, zahtevale vozila tiša i do 5 dB. Zbog toga je obrtni broj motora u maksimalnom opsegu snage smanjen na 2.400 obrtaja, čime je postignuto poboljšanje nivoa zvučnog pritiska od 3-4 dB.

Kao još jedna vrhunska serija pokazala se teška serija 437, koja se proizvodila od 1988. godine. U vozila je prvi put ugrađen novo razvijeni Unimog menjač UG 3/65. Za pogon je služio motor OM 366 A odnosno LA sa hlađenim usisnim vazduhom. Modelska serija 437, koja je obuhvatila 26 različitih varijanti, ostala je u prodajnim listama do 2002. godine.

Padom gvozdene zavese od 1990. otvorila su se nova tržišta i mogućnosti. Iako su u ranijim godinama u istočne države već isporučivane manje količine Unimog, sada je postala jasna prava razmera stvarne potražnje: Samo Mađarska je naručila 150 Unimog za komunalnu upotrebu.

U maju 1992. ponovo je bilo premijera za proslavu. Na IAA u Hanoveru predstavljene su serije 408 i 418. One su imale novo osmišljenu potpuno čeličnu sigurnosnu kabinu sa ravnim podom kabine.

U 90, koji pripada seriji 486, pre svega se izdvajao svojom posebnom kabinom sa vidnim kanalom. To je naročito predstavljalo praktično poboljšanje za radove sa prednjim priključcima, kao u komunalnim službama i poljoprivredi.

Japanski trend da se Unimog prerade u „vozila za zabavu“ stigao je 1993. i u Evropu. Daimler-Benz je prepoznao tu prazninu na tržištu i na osnovu U 90 razvio zvanični Funmog sa 110 KS. Unutrašnjost i instrumenti snažno su podsećali na putnički automobil. Pored toga, vozilo je dobilo metalik lak krvavo crvene boje. Poznavalci Unimoga to su mogli smatrati naklonom istorijskoj boji „Ochsenblut“ iz Boehringerovog doba. Posebno su upadali hromirani, višedelni cevasti lukovi i zaštitni branici (Kuhfänger). Opremljen klaksonom od 130 dB, Funmog je bio izuzetno prepoznatljiv.

Godina 1994 trebalo je da bude jedna od jubileja i priznanja. Magazin „Offroad“ sasvim zasluženo proglasio je Funmog za terensko vozilo godine, a u Gaggenauu sišao je sa proizvodne trake 300.000. Unimog.

Povodom jubilejnih proslava „Sto godina automobilizma“ u junu 1995. trista Unimoga se, u okviru impresivne paradne vožnje, vratilo u rodno mesto Gaggenau. Danas je Unimog prisutan u 160 zemalja. Područja primene su podjednako raznolika kao i varijante modela. I to je postalo tradicija — jer: U u Unimog znači „univerzalan“.